Prošlo je nekoliko meseci kako nisam pisala. Dosta stvari se promenilo. Čujem često uzdahe u kuhinji, pucnjavu u dnevnoj sobi i pevanje iz kupatila, a najjače bubnjeve u glavi. Zaista je teško disati u našem stanu, iako se često provetrava. Svi smo bolešljivi i potmuli, i svaki pokušaj da bude bolje stvara novi jaz. Niko nikoga ne čuje, danima, godinama, a svi ljudi pod nama se smeju. Teška su vremena, svi kažu, mada ima i srećnih ljudi danas. Mi spadamo u populaciju ljudi bez srećne zvezde. Rastemo naopačke. Sve što može da zaboli, boli uvek tri puta jače. Doktori kažu, dajte nam para da vas lečimo.
Govorili su nam da ne treba rasipati snagu u vetar, a mi smo gulili i poslednju trunčicu dok se nismo srušili. Ništa novo ne umemo da naučimo.
Pored hiljadu praznih i opranih tanjira leži jedna kriva vrba, povijena do zemlje, kriva jer je živa i jer je pogrešna.
Na staroj sofi pored tih tanjira, noge je okačio o naslon stolice jedan daljinski upravljač sa režimom gašenja i jednim dugmetom za pojačavanje, skoro netaknutim.
U vazduhu lebdi jedna neodređena reč, vrišteća i ironična, o koju visi veo sa starinskim vezom i koja odskače od mira koji označava jer je sama ogroman bol.
Propali smo, viče glas iz lobanje, pulsirajući snažno.
