Zadatak

Kuda me čeka potpuna i sama, sa dlanovima na hladnim obrazima i cinizmom u grudima, sa cigaretom u ustima i kose od maslina, a kuda ja idem, sa ranom na leđima i nožem u zubima, sa željom da pričam ljudima kako su rastrgli đavola i sakrili ga u njenim očima da ga ubijem?

Prevrnuli su ovaj život i istresli su golotinju na beton, stideće se svojih stanova i hlebova, podgrevaće kajanje jer nisu lečili lajanje. Ja ću je ipak zauvek tražiti jer pretraga je lakonoga kad mrziš žrtvu a srce joj daješ, i trenutak okršaja najmanje je strašan ako rezumeš nemar i pritisak đavola iz njenih stopala.

Odlomak 3

Opet sam se probudio gušeći se. Levu ruku nisam osećao pa sam mislio da ju je zaista pregrizla divlja svinja iz sna od koje sam i bežao. Zapravo, nisu kakve divlje zveri odgovorne za ovo moje stanje potmutlosti. Naučio sam da najbolje krivim sebe, a ovoga puta znam da sam gledam smrti u oči. Umire moja čast. U tužnom satu krivice sećam se kako sam mrzeo prevare. Ne postoji dom, ne hodam zemljom, teturam se i kršim noge. Moj je ukor, nada mnom žalim.

Ustao sam sa kamenom u grlu, preturao po sobi sinoćne spise, dnevnik i fotografije, povraćao tri puta dok se nisam srušio. Ima li mene u ovom telu? Pozvala me da mi poželi dobro jutro. Vrisnuo bih u slušalicu. Strah od greha te na najveći greh nagoni.

Odlazak sa stanice

Čekaću te
Svaki put kad mahneš zbogom
Čekaću
I voleti te više no u snu.

Ljubiću te preko ograde

Kuda ide
Ova gomila ljudi

Dozvolićeš mi
Da osetim otuđenje
U velikom gnezdu života
I da te tu čekam,
Da tu sagradim vrt.

U putu

Bolelo me mrtvo drveće
Zemlja koja pišti
Vatrom gorela je majka
Kako je noć bliža
Sivlja je živost
On stoji gde se sunce oprašta
Sutra će kući,
Ja sam već daleko.

Odlomak 2

Prelazno doba pritajeno donosi strah od promene.

Navječer, između drugog i četvrtog sata novembra, doći će izvesna neman koja će dati prizvuk svim nemirima i oživiti ih, tako da se ovi sasvim oblikuju i odista počnu disati.

Tada obično biva to da se budimo sa reskim bolom u predelu potiljka, mamurni od neravnomernog disanja tokom prilično napornog sna.

Šta tada rešava jedna osoba kratkih koraka i visećih nogu, budna do drugog dnevnika i od štikli u sedam i trideset?

Gradilište

Postoji ogromno čelično čudovište u nebu
Koje kljuca glavu šetača
I pada na šlemove betonskih stubova
Dok ljudi na njima mažu malter
Ono se okreće noseći žice o koje visi čovek bezdušnik
Koseći nesrećne ptice
One konzumiraju nikotin i srce im preskače
U odrazu im se znoje ruke
I prlja kosa od vetra
A ljudi se smeju i idu na posao
Da nahrane živote.

Odlomak za nešto više

Oteo se trenutak bezumlja, presekavši misao na pola, kroz magnovenje i mulj.

Rekao je da će kasniti za večeru. Hteo je zapravo reći zbogom.

U mraku je najlakše sabrati se. Čvrsto povezavši u glavi čitav niz nemilih događaja, shvatio je da je jedino što mu se da učiniti upravo razbiti svaku reč koju je izgovorio ili pomislio, a kako bi ih se drugačije mogao otarasiti do ubiti ih. Kakvi su to duhovi hodali njegovim telom sve ovo vreme, tako je malo video sebe u svemu što je učinio, a opet, znao je da je tako moralo biti, i da je iz njega zapravo govorio usud.

Krenuo je napolje, ka novembarskoj miholjskoj noći.

Zemljotres

Kad zemlja podrhtava menja se sudbina dečaka.

On postaje nevidljiv za sve koji ga poznaju misleći da ga razumeju.

Nikad dečak ne objašnjava svoje preobražaje.

Kada klimne glavom stvori se u drugoj dimenziji.

Nikad ljudi ne razumeju njegove korake.

Kada se osmeli da pokaže sebe, tlom zavlada mrak.

Ako bi neko prisustvovao takvom otkrivanju, osetio bi muk u grudima koji miriše na kraj sveta.

Baš tako je i sinoć došla

apokalipsa duše u vidu zemljotresa.

Ka Beogradu.

Sinoć je iz mog trbuha izrasla divlja ružna biljka. Velikim ablendujucim farovima zurila je u moju glavu. Gledah je skamenjeno slušajući riku koja dopiraše iza zidova, kao iz kakvog bunara. Nađoh se najedared na otočkanoj dasci, moje veličine, kako jurim sa biljkom iz stomaka niz strminu crnog žbunja. Njene staklaste beonjače ukočene i izvrnute nisu skidale poglede sa mojih očiju. Bio je mrak, a ja neizvestan u budućnosti i unezveren od magnovenja u kom sam se pronašao.(…) Sa juga uranjam u milion lampiona.