Radni dan

San:

Oblik tvojih ruku

Lakoća kojom hodaš

Muzikom.

Ipak:

Produžim dah da stanem u mestu ukopana.

Ne žurim kad nemam gde

Moje noge mogu sve

Da odigraju.

Odlomak 4

Ne može biti gore. Ne protičem životom, i nemam volje. U glibu sam, utonuo do grudi. Kako da objasnim sebi nerazumevanje u njihovom pogledu? Ne osećam da mogu da podnesem otuđenje, ne ovog decembra, ne ovog trenutka. Prevagnuću u očaj, razbiću glavom njihov dom, pokušaću da se vratim ali ću još više mrzeti, i u snu ću progovoriti ono što ne smem čuti. Obuzima me hladnoća, sa kože kroz kosti, do centra uma i maskiranih grimasa. Kad se jednom otvorim neće biti dobro. Kad se jednom probudim kriknuću.

Ništa bez povoda

Na prolaznoj strani krveta postoji reč bez oblika koja ne beži od očaja. Uzrok njegove budnosti, ja i moja poezija, tako nas definiše. Razumem i progutaću sve nestalne ruke koje su me sa dozvolom i bez nje pipale, no moja je ovisnost o njih ono što nikada neću poimati. Zašto se uvek okreće točak uzaludnosti, o čemu ću pisati kroz hiljadu stoleća, na koga će me ljubav sećati, bez kojih suza neću očima videti?
Kroz nekoliko godina razbiću stamene mostove koji dušu moju potkradaju.