субота, 23. април 2011.

Alkohol


Ljudi će večeras poželeti da uzmu gospođici Klari poslednji sumrak. Ljudi su zavidni i bezrazložno presavijeni na male grudve kao zgužvani fišeci. Gospođica Klara neće više voleti da je zovu tako jer će postati u ponoć prva koja kaže „Ne“. Zato će uzeti za ruku malog gospodina R. i odvešće ga u mesec dana kasnije kada je još imala crvene obraze od mraza i jednu ruku bez noktiju. Zbuniće se svako čije su oči navikle na racionalizam jer njeno delo nije puka činjenica i njen život nije svodiv na jednačinu, što ona još uvek ne shvata. Osim gospodina R. svi će se oženiti lepim i uspešnim pravnicama a ona će čekati februar da se opet zamrzne u šumi da iskuša sebe. Biće pijana u telu svrake i sa dušom neke suve grane koju odlomljenu kite za Novu godinu. Sigurno će svi odustati posle prvog reda, ali uzimati zdravo za gotovo potrebu za samoćom i ne shvatati suštinu hrastove mudrosti kada dođe kasno proleće, istovetno je crnom vinu koje zauzvrat ne pruža rastrojstvo svakog od šest čula.

среда, 20. април 2011.

Beograd

Večeras sam sama u Beogradu
Saksofon svira uznemireno
Tražim odakle dopire tištanje tog srca
Sve je ovde istinito
Veliki je život i
Strašan je zvuk saksofona
Koliko još ljudi čuje neki nemir
Oduzimam sebi noge, pravo da se pokrenem
Počeli su zrikavci
Večeras sam sama u stanu
Ali Beograd je sa mnom
To su prva lutanja, prve cigarete,
Razumeću sebe ako osetim setu
Malo je ljudi koji znaju svirati saksofon
A gotovo niko ne zna kako da oseti
Pa ni ja verovatno
Dopustiću sebi da obučem haljinu i starke,
Jer je toplo napolju
Beograd će me ćutke gledati,
Godinama me posmatra na isti način
I ja mu ne mogu odoleti
To niko neće razumeti
I ne treba
Ljubav je stvar ljubavnika
Tuga je stvar saksofona
A moja samoća
Nikad nije više prijala.

субота, 16. април 2011.

Kosa

“Prekrasna si”, nastavljao je na žvaće krajeve svoje kose, držeći ih kao što zver drži plen koju čereči. Te ruke bile su gromade popucalih odumrlih ćelija, krljušt od koje se nije prepoznavao čovek. Žvakao je tu kosu, vadio dlake koje su mu se zabijale među zube, koncentrisan samo na kosu, mokru i ljigavu od pljuvačke. U sobi- krevet na kojem je sedeo, rupa u ćošku za veliku nuždu i prozor u visini struka za malu. To je bio njegov životni prostor. Rekla sam da ću ga okupati, nije se bunio. Uzela sam ga u naručje kao majka svoje čedo, bio je zaokupljen žvakanjem. Spustila sam ga u pesak, „mogla bih ga smrskati“. „U buretu ima kišnice, tako?“ Uronila sam ga u vodu, voda se zacrnila. Okolo nije bilo sveta, ni postojanja, mogla bih ga utopiti. Smrdelo je na svinjski izmet i vlagu, vazduh je valjda postao takav, težak za disanje i nepodnošljiv za boravak van. Apsolutna tišina, čujem znoj kako se rastvara u kišnici, prave se šareni kolutovi kao od ulja po površini. „Možda je već mrtav“. Rukama sam ga podigla iznad glave, a on je i dalje bio zaokupljen žvakanjem. Čulo se to mljackanje sada, razbilo tišinu, nije bilo čak ni vetra da huji. „Ajde de, dosta je bilo“, unela sam ga i vratila na krevet. Njegov položaj fetusa otkrivao je koščate zglobove sa ranama hemofiličara. Možda bi sada spavao. Rekla sam mu to, okrenuo se na bok i žvaćući kosu procedio- „Prelepa si mi.“

среда, 06. април 2011.

Simonida 2


Sručila je stopala na vreli beton i napunila pluća prljavim vazduhom. Dok se kazaljka srednje veličine na satu pomerila nekoliko puta, stajala je na glavnoj ulici i mrštila obrve u daljinu, a već za još koji pokret kazaljke kažiprst je bio u vazduhu i stopalo taksiste polako je stiskala papuču za kočenje. Na vidno zainteresovan osmeh taksiste odgovorila je jednom rečju kuda ide. Noga nije igrala u ritmu latino muzike sa radija, već u ritmu ubrzanog grčenja srca, polako terajući haljinu da sklizne preko desne butine i zagolica taksitu oko prepona, taman toliko da se ovaj promeškolji na sedištu i počne da tare rukom o suvozačko sedište. U tom trenutku nije bio bitan hladan znoj izazvan pokretom taksistinog jezika, ni pritisak u ušima, ni raširene zenice; bitno je jedino bilo kako ne pojesti sve nokte do izlaska iz oklopne limarije sa koje je kapao znoj.

уторак, 05. април 2011.

Simonida

Kada su joj javili tužnu vest, Simonida je bila kod kuće, ogrnuta mokrim mantilom, tek izašla iz sparnog kupatila. Njena reakcija nije bila nimalo primerena kućnom redu. Svoje noge lupala je o pod a glasne žice tako jako napela dok se nije stvorila knedla po sred jednjaka. Nije mislila tada o svom novom donjem vešu koji se spremala obući, ni o razmaknutim zavesama i zidarima na krovu preko puta. Nezgrapno i užurbano navukla je poderanu kućnu haljinu, i da je samo stigla da se pogleda videla bi da je izgledala kao njena majka u svom najgorem izdanju, raščupana i posve neugledna. No, sve ovo ne bi bilo bitno da je takvu nije presreo na hodniku zgrade gospodin sa šeširom, kome nije bilo jasno zašto je ova devojka preletela do prizemlja tresući zgradu svojim teškim koracima. Mora da se zaista nešto strašno dogodilo.

понедељак, 04. април 2011.

Još manje misli


Govorimo grešne stvari,
Nedozvoljeno mislimo i slučajno se molimo
Svaku noć okrenemo na bok
Pa tresemo, tresemo,
Pa se sumanuti smejemo
Vičemo, gutamo vazduh, reski huk po licu
I muk u žitu,
I priroda je naša, brda i poljsko bilje,
Po zvuku se poznaju zmije
Ključ zaboravljen u bravi čeka
Pravog da ga otključa, mislim
Nije da smo uzalud se voleli
Nismo se ni valjano rastali
Pa ponekad pomislimo kako bi se
Ljubili, nedozvoljeno.

недеља, 03. април 2011.

Male misli


Neću čekati poslednji autobus
Nemam poslednji dim
Iza mene je onaj ko nedostaje
Već spava
Putuje mladež na domalom prstu
Desne ruke.

Vidi kakav divan balkon
Nemamo naš
Ali možemo da maštamo.