Ljubavni ples

Kako te zamišljam

Na vodi nag

Pogleda na dom

Koje je nebo

Moj si čovek

I njen

Dečak Planine.

Ti nosiš u sebi

dubine plodnih tla

I prirodne požare od kojih

divljač beži

U tebi nema gužve bolesti i stradanja

I sav si od pesme jer

u pesmi si rođen

I grliš me oko struka

Kao mužjak

Kao nepresušna snaga

Planinskog potoka

I miluješ kao sjajna rosa

Prohladnog buđenja

O Njemu

Zaustavljeni krik

trenutnog ludila

čeka pomirenje

ili otuđenje

Zbijen u uglu

intimnoga doma

Trza se na šum

Jer ne poznaje narav čoveka

Bezuman je i

tragično duhovit

Pleše uz vatru

Grize u noći

I guta ostatke

dima,

polomljene prste

I nedovršene

bitove starog

Gluvog doboša.

Zdravo opet rođena avetinjska noći

Ne obraćam ti se
Debeli sloj prekriva
Savršenu kuću
Starim migovima
I prevaziđenim osmesima
Gradimo srušene gradove
Ko nas je zvao da
Prisustvujemo slamanju
Bolesne keruše
Trebalo bi ubiti u nama
Prostor za toplinu
Vreme za zajedništvo
Izdali smo našeg boga
I spalili mu tron.

Zavrtimo dakle još jednom
Točak uzaludnosti.

Najpre bi trebalo

Prošarati platno

Bledo žutom,

Da podseti na

Buđenje petlovima

I toplo mleko u šolji

Jutra na početku

Jednog života.

Mладалачка

Ја не умем да говорим

Тако као Ти

Не умем да се губим

Тако да заборавим себе

Ја сам увек у себи

Чак и када се смешим

Глупаво и празно

Унутра ћутим

У свом оклопу

И играм као корњача

Не могу да сруше

Слику о себи

Када прођем са вином у даху

И осетим њихов болни смрад

И презир у свом стомаку

Киселу воду и алкохол

Ја ретко постојим

Крај њих

И не дам себе канџама

И разбијеним фасадама

Да ме контролишу

И игноришу

Ја често гутам дим

Заједно са псовкама

Јер ја сам фина девојка

И умем да се закључам

Тако да ме нико

Не открије.

Krug

Snovi u kojima umirem

trčim u krug sumanuto, i sasvim pogrešno.

Možda treba da promenim pravac?

Tada sve nebesko nastaje u meni,

i rađaju se bogovi u mojoj utrobi.

Kada promenim pravac gde ću dospeti?

Možda ću samo jasnije videti prostor i vreme,

razumeti večnosti,

skupiti beskraj na dlan.

Možda ću porasti, biti ogromna i ružna,

možda sićušna i lako lomljiva.

Gde je pravi put?

A krug se sve brže okreće.

Neko drži prst na dugmetu za ubrzavanje.

-REW-

Uzmi to ogledalo!

Ono je na sred kruga,

ne umem da ga dohvatim,

brzina će mi pojesti ruke…

Hoće li iko pritisnuti

-STOP-

?

* Stara pesma, iz predhodnog perioda.

Ljudi

Pusti crtu

Stani u krug

Nikad doživljeni

Osećaj sreće

Uvij u lažnu vreću

Pogledaj oči

Koje te godinama

Traže

Zaigraj

Kad ti kažu da je mrtva

Jer

Drugačije ne umeš

Pogledaj masku

Grimasu netaknutih

Niti misli

I porazbijanih reči

Koje žderu godine samoće

Ubili su Mesec(!)

Usudi se

Da vrisneš

Ime nepoznatog čoveka

I skineš njegove

Crne kapke

Sa užeglog lica

I vratiš njegovu sreću

Kroz par nostalgija

Koje ništa ne znače

I opet vrisneš

Ime tog jadnog bednika

Koji vuče za sobom

Promašaj

I ništa više

Duše gradova

Doći će period

Kad neće biti strepnje

U kostima

Ni među zubima

Razviće se novo čulo

Neosetljivosti

I tada se neće čekati

Dan koji ne dolazi

Čuće se samo

Prigušeni tutanj gradskog

nemira

Dlanovima

Strujati apatija

I nemoral.

Bojati se nećemo

smeti

Kad bi se bojali

setili bi se

Sreće

koju smo prodali.

Sezonska depresija

Hiljadu silueta
Jednim mahom dolaze
Stotine konfeta-
svečanost
podseća na onih stotinu šljokica na haljini sa predstave baleta.
Ja mrzim tvoj svet
I sve šarene kurve u njemu.
Zaobiđi lepe reči, ćuti u jednom dahu,
Lakše je ne govoriti nego glasno reći-

Ja mrzim tvoj svet
I sve šarene kurve u njemu.

Ja imam na sebi jednu smešnu haljinu
Moja samoća me ubija.
Zaboravila sam koliko malo reči stane u jedno prepodne.

Nismo sami

Nismo sami.

Dolaze nam

često ljudi

Nose u džepovima

Pakle i dokolicu

da uvijemo po koju

Učmalost

u dan.

Naša je kuća lako podignuta

Uz malo znoja

I malo ljubavi

Nikada nismo sami

u njoj

Pragovi su nam teški ali

ih retko prelazimo

Dan prvi,

Jedan kauč

Jedna piksla

Jedan izgužvani jorgan.

Nismo sami,

Treba nam samo malo vremena.

Grebemo po prozoru

Kada prođe poštar

U našem sandučetu žive mrtvi

Dan drugi,

Jedan kauč

Jedna piksla

U uglu bačen donji veš

I jedan izgužvani jorgan.

Katkad po magli

hodamo izuveni

I za pedeset godina

Bićemo ovako usamljeni.