Pred oktobar

Osećam ogromno zimsko sunce na leđima

Hiljadu malih vojnika trči po njima

Moja leđa su bojište nepoznatih zemalja

Noge mi otežava prljava krv iz materice,

Leđa mi skapaju pod zimskim suncem koje se u njih uplelo;

Tako je uvek pred oktobar.

Nevreme

Igra klasje pred nevreme

Ključna kost vodi u centar tela od krvi i mesa

Koje je centar sveta od kamenja i vrenja

Kad padne prvi list

Osetimo lepet krila naših jesenjih nemira.

Šušti lišće

Kako si lepa u tim čarapama, malena reko nepresušne želje.

Izuj cipele na pragu, u stablo su došli nepozvani gosti.

Zadigni malo haljinu i pokaži zube ispod tog karmina,

Ja ponosno volim tvoju krošnju prezrelih jabuka,

A molio bih da i ti mene malo više voliš.

Kuda ćeš sutra kada padne lišće,

Ti ludo misliš da se može živeti u nagoj šumi

Ne daj da te zavara tišina

U mraku je najteže pronaći prijatelje.

Ti nosiš ime koje ćutim

Ti pališ suve oči

Metaforo, inspiracijo,

Kazno moga vremena,

Lanci mojih godina.

Pred jesen

Kroz moje oči jezero je svečano tirkizno

Mi smo sami na iskrama, pucketamo i prelivamo se

Sigurni smo samo u vreme koje je naše

Ova noć pred nama i kiša u najavi
Leto je na umoru, i dolazi tišina
Koja se nastanjuje u kosu i ispod kapaka

Najduži je poslednji san

Noć prva.
Sanjao sam da sam pas koji laje i trči za kolima. Imao sam krvavu njušku i zle oči. Znao sam da ću umreti ove zime i više sam voleo da budem smrskan nego da umrem od hladnoće. Krvava njuška je bio samo jedan od neuspšnih pokušaja da odagnam strah od smrti kojoj sam svojski hrlio. Svaki neuspeh stvarao je još veći strah u kostima.

Noć druga.
Probudio sam se od bola kada sam samog sebe ugrizao za prst. U glavi mi je ostala samo poslednja slika sna – bio sam novorođenče u kolicima nasred ogromnog pločnika kome se ne vidi kraj,bio je jesenji pljusak i bio sam potpuno sam u tom okeanu ništavila.

Noć treća.
Dugo nisam mogao da zaspim. Svaki put kad bih zažmurio video bih scenu kako padam sa barske stolice i razbijam nos. Telo mi je bilo u grču jer nisam uspevao da izbegnem tu scenu iz glave niti da mislim o bilo čemu drugome. 

Noć četvrta.
Sanjao sam da sam slep. Koristio sam telo da bih video svet i telom sam sve video lepše. Ljudi su bili mnogo ljudskiji.

Noć peta.

Umro sam u snu.

Avgust u jutro

Probudilo me sasvežđe na telu koje je ležalo kraj mene, svojom mlečnom belinom prolivalo se po krevetu. Ćutao sam i pamtio ovo letnje jutro pred kraj avgusta, ćutao i gledao ovo vitko žensko telo i pamtio kako se virtuozno kretalo po meni predhodne noći, te iste noći kada sam prvi put postao fasciniran ženskom lepotom.

Slušali smo Mariu Kalas, sa njom smo vodili ljubav. Bili smo poneseni njenim glasom i svečano se ljubili, strasno se kretali i zagrljeni pili crno vino, a njena kosa dirala je njene meke grudi. Sanjao sam, ili još uvek sanjam, ljubio sam jedno umetničko delo, a sada ga gledam kako nežno spava. Mogu da vidim predeo iza njenih kapaka u kome pleše dok je ja posmatram, u snu se smeši, koža joj je naježena i krute su bradavice na malim čvrstim grudima devojčice. Preglasno mislim, bojim se da je ne probudim.

Susret

Raskošna nedra spuštala su se niz gelender kao prosuta voda.

Oko čoveka u podnožju pratilo je zvuk trenja suknje o drvo.

Dočekala se na stopala i zemlja je grunula.

Ispale su kapi znoja na lakirani parket.

Udarila je petom i glasno sevnula „Ha!“ iz stomaka, izraz pražnjenja energetskog naboja. Zatim je nastupila prividna tišina, koja nije prekrila jasne udarce kapaka pri treptanju i znojave ruke koje se trljaju o suknju, ni disanje na usta sa pucanjem vilice, ni škripanje pluća koja pulsiraju. Iz pogleda su tekle dve reke koje su se uvijale i slivale jedna u drugu, sekući kanjon čudne komunikacije dva živa bića.

Susret je bio neminovan.

Dvadeset

Strah me je. Čitava noć prođe u mukama i grčevima. Koliko još sutra, trebalo bi da sve prestane. Do sutra se mora nešto učiniti. Trzam se, kad ga čujem, vidim, zagrizem, škrgućem vilicom, puca, tiha je noć što se sprema moja najgora kazna. Trebala bih se zabavljati, kao svaka devojka sa dvadeset, a ipak ja ćutim na kauču ili pušim na terasi gledajući tuđe živote. Ruke su mi stare, već sad, iako se na prvi pogled ne primećuje, vene su mi iskočile i koža mi nije onako bleda. Povratila bih svaku reč, muka mi je od dodira nepoznatih stomačina i znojavih nadlaktica, osećam težak san u najavi, i težak vazduh, a veče je tako obećano, mladalačko, a tako propušteno. Bojim se, a sutra će ovo već prestati, jer sutra bi trebalo okončati sve. Jutro donese neki privid mirnoće, šta li će tek doneti godine...

Gorčina zbog smrti

Spremam ti čaj sa medom i orasima, da ti otpadnu bodlje iz grla, i nekim čudom da zaspiš na jarbolu a da ne padneš u tvoje more.

Gutaš taj gorki vazduh, a ja te čekam da se javiš i znam da si negde sam, jer tako se najbolje snalaziš.

Teško je znati da smo iste krvi sa onima koji kuju eksere u šake, gnusno jeste živeti sa nekim ko krvlju ispraćuje svoju decu na onaj svet.

Sanjarenje

Miris žene u mom telu, i kafa na drvenom stočiću, misli u vodi koju čuvam u dlanovima.

Ona je samo još jedna obična reka koja otiče, nestalna i presušna, sa nje se ne mogu napiti vode, jer njena voda izmiče od ljudi.
Tiha narav gura prst u mulj, trncima oseća mraz plavog sveta, i pada joj na pamet reč koja razjašnjava, ali reč se spotiče u vodu i odlazi u nepovrat.
Preda mnom je tišina vekova, staraca i životinjskih tragova, i ja ćutim pred tom težinom, i molim se da se raspuknem i da me upije zemlja.

Ponovo tinja blagi osmeh na licu, otvaram oči i palim cigaretu.

Kontrola

I onda sam izgubila kontrolu koordinisanja tela. Svaki zvuk postao je tih, usporen i dubok, i uši je pritiskala atmosfera, grizla sam donju usnu i osećala slanu krv pod jezikom, a ono što sam nazvala „svesnošću sopstvene egzistencije“ naviralo je kroz nos i usta, da ih pocepa pa da se raspršti okolo, poznata mučnina u vrhuncu besmislenosti življenja. Ravnodušnost, bezumlje, ponos, strah i ljubomora, prazna budućnost i težina čovečstva – sloj po sloj, da se slomi snaga.

Nisam više imala noge, ni ruke gotovo, samo je još trbuh bio tu, i grlo puno strepnje i iznutrice, i samo su još oči iskakale iz svojih duplji, od šoka ili zbunjenosti. On je za trenutak nestao, i čitav svet se ugasio, kožom je prostrujao osećaj potpune usamljenosti i otuđenosti. Momenat kada se gubi identitet, i duša se stapa sa svim, sa ništa, a još nespremna da skine ljušturu i još uvek mlada za prejake senzacije. Mahom sam bila duboko u jednoj tački u sebi, mahom razmazana po svakom grumenu zemlje i lebdela kao čestice prašine svuda među ljudima.