Na ručku

Pršti blato od kolone gvožđa, ljude mokri, oni psuju. Oči moje kao elektronska muzika. Danas me ništa ne raduje, danas je dan ravnodušnosti.

Žena crpi inspiraciju za svoje loto brojeve. Zagleda se u prazan prostor, njen listić je njena umetnost, i sve što nosi ispod kič šminke. Jede me pogledom, a ja uzvraćam, seče me usamljenost jedne udavače srednjih godina. Sa jednog zida prošlost reže, sa drugog tupava današnjica. Nas je spojilo krčanje u stomaku, a na tren nas upoznalo beogradsko kasno popodne u vreme ručka, kada su jedino samci i stranci van porodičnog stola za ručavanje.

Ponovo sam sama u ovom gradu koji čuva neku tajnu. Ljudi žvaću žile mesa koje sprema debela kuvarica, starac se seća svoga vremena. Gledaju me nepoznate oči iz gradskog trolejbusa, možda ličim na njihovu patnju. Ja posmatram svet kroz svoju refleksiju, epileptični napadi psa i smotana trava. Čitavo moje putovanje bilo je isplivavanje iz nesvesnog.

Tako to ide

Ne vredi to, tako je rekao, naglas i sasvim jasno. Ne vredi ti sav taj trud, ja sam zamro od neizvesnosti koja samo dah smrti nosi, no dovoljna je da razdrma. Putovanje je beskrajno, a pokraj mog puta je čudno šiblje naralso... Tako to ide, život te procepa i podera, pa krpi ti posle ako umeš. Ne zabijaj glavu u ranac, nigde nećeš van sebe dok trčiš ka materijalnom rešenju. Stvar je u tome da otkuješ misli i zakuješ ih o plafon, da vise gole poput zimskih grana, pa da ih odatle razgledaš. Nećemo nigde stići ako ne dokučimo tajnu naše neizvesnosti. Tako ti je to, pričao je jasno, život nekad liči na bajku, a pravo lice ne da ni priviriti...

Malo

Regrediram

Deset i po puta umanjen

Osećaj ravnoteže

Sakriven sam pod

Stolom, nikoga nema

Gađam strelom

Krstić na čelu

I sve je tiši zvuk u

Telu

Bez prelamanja

Nemam osu

Rotacije

Prolazim nekim reskim

Vetrom

Kroz nedeljnu prazninu
...