Najduži je poslednji san

Noć prva.
Sanjao sam da sam pas koji laje i trči za kolima. Imao sam krvavu njušku i zle oči. Znao sam da ću umreti ove zime i više sam voleo da budem smrskan nego da umrem od hladnoće. Krvava njuška je bio samo jedan od neuspšnih pokušaja da odagnam strah od smrti kojoj sam svojski hrlio. Svaki neuspeh stvarao je još veći strah u kostima.

Noć druga.
Probudio sam se od bola kada sam samog sebe ugrizao za prst. U glavi mi je ostala samo poslednja slika sna – bio sam novorođenče u kolicima nasred ogromnog pločnika kome se ne vidi kraj,bio je jesenji pljusak i bio sam potpuno sam u tom okeanu ništavila.

Noć treća.
Dugo nisam mogao da zaspim. Svaki put kad bih zažmurio video bih scenu kako padam sa barske stolice i razbijam nos. Telo mi je bilo u grču jer nisam uspevao da izbegnem tu scenu iz glave niti da mislim o bilo čemu drugome. 

Noć četvrta.
Sanjao sam da sam slep. Koristio sam telo da bih video svet i telom sam sve video lepše. Ljudi su bili mnogo ljudskiji.

Noć peta.

Umro sam u snu.