Opet sam se probudio gušeći se. Levu ruku nisam osećao pa sam mislio da ju je zaista pregrizla divlja svinja iz sna od koje sam i bežao. Zapravo, nisu kakve divlje zveri odgovorne za ovo moje stanje potmutlosti. Naučio sam da najbolje krivim sebe, a ovoga puta znam da sam gledam smrti u oči. Umire moja čast. U tužnom satu krivice sećam se kako sam mrzeo prevare. Ne postoji dom, ne hodam zemljom, teturam se i kršim noge. Moj je ukor, nada mnom žalim.
Ustao sam sa kamenom u grlu, preturao po sobi sinoćne spise, dnevnik i fotografije, povraćao tri puta dok se nisam srušio. Ima li mene u ovom telu? Pozvala me da mi poželi dobro jutro. Vrisnuo bih u slušalicu. Strah od greha te na najveći greh nagoni.
Нема коментара:
Постави коментар