Na prolaznoj strani krveta postoji reč bez oblika koja ne beži od očaja. Uzrok njegove budnosti, ja i moja poezija, tako nas definiše. Razumem i progutaću sve nestalne ruke koje su me sa dozvolom i bez nje pipale, no moja je ovisnost o njih ono što nikada neću poimati. Zašto se uvek okreće točak uzaludnosti, o čemu ću pisati kroz hiljadu stoleća, na koga će me ljubav sećati, bez kojih suza neću očima videti?
Kroz nekoliko godina razbiću stamene mostove koji dušu moju potkradaju.
Нема коментара:
Постави коментар