Dvadeset

Strah me je. Čitava noć prođe u mukama i grčevima. Koliko još sutra, trebalo bi da sve prestane. Do sutra se mora nešto učiniti. Trzam se, kad ga čujem, vidim, zagrizem, škrgućem vilicom, puca, tiha je noć što se sprema moja najgora kazna. Trebala bih se zabavljati, kao svaka devojka sa dvadeset, a ipak ja ćutim na kauču ili pušim na terasi gledajući tuđe živote. Ruke su mi stare, već sad, iako se na prvi pogled ne primećuje, vene su mi iskočile i koža mi nije onako bleda. Povratila bih svaku reč, muka mi je od dodira nepoznatih stomačina i znojavih nadlaktica, osećam težak san u najavi, i težak vazduh, a veče je tako obećano, mladalačko, a tako propušteno. Bojim se, a sutra će ovo već prestati, jer sutra bi trebalo okončati sve. Jutro donese neki privid mirnoće, šta li će tek doneti godine...