Kontrola

I onda sam izgubila kontrolu koordinisanja tela. Svaki zvuk postao je tih, usporen i dubok, i uši je pritiskala atmosfera, grizla sam donju usnu i osećala slanu krv pod jezikom, a ono što sam nazvala „svesnošću sopstvene egzistencije“ naviralo je kroz nos i usta, da ih pocepa pa da se raspršti okolo, poznata mučnina u vrhuncu besmislenosti življenja. Ravnodušnost, bezumlje, ponos, strah i ljubomora, prazna budućnost i težina čovečstva – sloj po sloj, da se slomi snaga.

Nisam više imala noge, ni ruke gotovo, samo je još trbuh bio tu, i grlo puno strepnje i iznutrice, i samo su još oči iskakale iz svojih duplji, od šoka ili zbunjenosti. On je za trenutak nestao, i čitav svet se ugasio, kožom je prostrujao osećaj potpune usamljenosti i otuđenosti. Momenat kada se gubi identitet, i duša se stapa sa svim, sa ništa, a još nespremna da skine ljušturu i još uvek mlada za prejake senzacije. Mahom sam bila duboko u jednoj tački u sebi, mahom razmazana po svakom grumenu zemlje i lebdela kao čestice prašine svuda među ljudima.