Kosa

“Prekrasna si”, nastavljao je na žvaće krajeve svoje kose, držeći ih kao što zver drži plen koju čereči. Te ruke bile su gromade popucalih odumrlih ćelija, krljušt od koje se nije prepoznavao čovek. Žvakao je tu kosu, vadio dlake koje su mu se zabijale među zube, koncentrisan samo na kosu, mokru i ljigavu od pljuvačke. U sobi- krevet na kojem je sedeo, rupa u ćošku za veliku nuždu i prozor u visini struka za malu. To je bio njegov životni prostor. Rekla sam da ću ga okupati, nije se bunio. Uzela sam ga u naručje kao majka svoje čedo, bio je zaokupljen žvakanjem. Spustila sam ga u pesak, „mogla bih ga smrskati“. „U buretu ima kišnice, tako?“ Uronila sam ga u vodu, voda se zacrnila. Okolo nije bilo sveta, ni postojanja, mogla bih ga utopiti. Smrdelo je na svinjski izmet i vlagu, vazduh je valjda postao takav, težak za disanje i nepodnošljiv za boravak van. Apsolutna tišina, čujem znoj kako se rastvara u kišnici, prave se šareni kolutovi kao od ulja po površini. „Možda je već mrtav“. Rukama sam ga podigla iznad glave, a on je i dalje bio zaokupljen žvakanjem. Čulo se to mljackanje sada, razbilo tišinu, nije bilo čak ni vetra da huji. „Ajde de, dosta je bilo“, unela sam ga i vratila na krevet. Njegov položaj fetusa otkrivao je koščate zglobove sa ranama hemofiličara. Možda bi sada spavao. Rekla sam mu to, okrenuo se na bok i žvaćući kosu procedio- „Prelepa si mi.“