среда, 06. април 2011.

Simonida 2


Sručila je stopala na vreli beton i napunila pluća prljavim vazduhom. Dok se kazaljka srednje veličine na satu pomerila nekoliko puta, stajala je na glavnoj ulici i mrštila obrve u daljinu, a već za još koji pokret kazaljke kažiprst je bio u vazduhu i stopalo taksiste polako je stiskala papuču za kočenje. Na vidno zainteresovan osmeh taksiste odgovorila je jednom rečju kuda ide. Noga nije igrala u ritmu latino muzike sa radija, već u ritmu ubrzanog grčenja srca, polako terajući haljinu da sklizne preko desne butine i zagolica taksitu oko prepona, taman toliko da se ovaj promeškolji na sedištu i počne da tare rukom o suvozačko sedište. U tom trenutku nije bio bitan hladan znoj izazvan pokretom taksistinog jezika, ni pritisak u ušima, ni raširene zenice; bitno je jedino bilo kako ne pojesti sve nokte do izlaska iz oklopne limarije sa koje je kapao znoj.

Нема коментара:

Постави коментар