Kada su joj javili tužnu vest, Simonida je bila kod kuće, ogrnuta mokrim mantilom, tek izašla iz sparnog kupatila. Njena reakcija nije bila nimalo primerena kućnom redu. Svoje noge lupala je o pod a glasne žice tako jako napela dok se nije stvorila knedla po sred jednjaka. Nije mislila tada o svom novom donjem vešu koji se spremala obući, ni o razmaknutim zavesama i zidarima na krovu preko puta. Nezgrapno i užurbano navukla je poderanu kućnu haljinu, i da je samo stigla da se pogleda videla bi da je izgledala kao njena majka u svom najgorem izdanju, raščupana i posve neugledna. No, sve ovo ne bi bilo bitno da je takvu nije presreo na hodniku zgrade gospodin sa šeširom, kome nije bilo jasno zašto je ova devojka preletela do prizemlja tresući zgradu svojim teškim koracima. Mora da se zaista nešto strašno dogodilo.
Нема коментара:
Постави коментар